Mno­go pu­ta je na stra­ni­ca­ma Ri­bo­lo­va bi­lo re­či o lo­vu bu­co­va po­mo­ću si­ste­ma ko­ji či­ne je­dan ma­nji ma­mac (po pra­vi­lu stri­mer, a znat­no re­đe mi­kro­džig) ili vi­še njih, te pil­ker, vo­bler, ka­ši­ka, lep­tir ili gla­vi­nja­ra. Ta­kva po­stav­ka pre sve­ga omo­gu­ća­va da što pre ot­kri­je­mo za ko­ju je vr­stu mam­ca bu­cov tre­nut­no za­in­te­re­so­van. Na si­ste­mu isto­vre­me­no mo­že­mo ve­o­ma br­zo i la­ko me­nja­ti i stri­me­re i mi­kro­dži­go­ve (ve­li­či­nu, bo­ju i sl.) sa jed­ne stra­ne, i »glav­nu« va­ra­li­cu sa dru­ge. Ka­ko bu­cov iz­u­zet­no ret­ko pod­jed­na­ko do­bro na­pa­da oba ele­men­ta si­ste­ma, mno­ge is­ku­sne bu­cov­dži­je se ve­o­ma br­zo, po­sle pr­va dva-tri pre­da­to­ra na šta­pu, pre­o­ri­jen­ti­šu na lov is­klju­či­vo stri­me­rom sa va­ser-ku­glom ili zbi­ro­li­nom, ili pak sa si­ste­ma ski­nu stri­mer a osta­ve va­ra­li­cu, na­ro­či­to ako »su­vi­šni« ele­ment skra­ću­je du­ži­nu iz­ba­ča­ja (npr. vo­bler, zbog la­ko­će).

Po­sljed­njih go­di­na sve vi­še va­ra­li­ča­ra, pri­je sve­ga sa na­ših ve­li­kih ri­je­ka, za lov smu­đa i dru­gih gra­blji­vi­ca ko­ri­sti tzv. ne­ak­tiv­ne (od en­gle­skog »nou ekšn«/»no ac­tion«) va­ra­li­ce. One, da­ka­ko, pri po­vla­če­nju ne­što ra­de, ali su ime do­bi­le po to­me što ne­u­po­re­di­vo sla­bi­je vi­bri­ra­ju od kla­sič­nih še­do­va (ko­ji se za­vr­ša­va­ju »pe­čur­kom«) ili tvi­ste­ra, tj. vje­štač­kih ma­ma­ca tejl ti­pa, sa zad­njim kra­jem na­lik zna­ku pi­ta­nja. Pr­ve ta­kve še­do­ve (Lun­ker City Fin-S Fish od oko 7 cm, sa re­pom ob­li­ka zmij­skog je­zi­ka) do­bio sam još pri­je ne­ku go­di­nu od jed­nog ko­le­ge na dar, a ka­ko vo­lim da eks­pe­ri­men­ti­šem sa no­vim va­ra­li­ca­ma, mon­ti­rao sam ih na džig gla­vu i ba­cao u sav­skom pri­sta­ni­štu sa vi­so­ke oba­le. Iako sam u jed­nom pe­ri­o­du na njih do­bro lo­vio i smu­đa i štu­ku, ne­ka­ko sam ih ma­lo-po­ma­lo za­bo­ra­vio, i bez ob­zi­ra na to što su ne­ki mo­ji dru­go­vi na ta­kve va­ra­li­ce uspje­šno »ver­ti­ka­li­sa­li« iz čam­ca no­še­nog sna­gom to­ka, ni­sam obra­ćao pre­vi­še pa­žnje na njih sve dok ni­sam od glav­nog ured­ni­ka do­bio za­da­tak da na­pra­vim ovaj pri­log.

Smu­đa, so­ma i štu­ku naj­ra­di­je i naj­če­šće lo­vim na ve­štač­ke mam­ce. Kao i svim dru­gim va­ra­li­ča­ri­ma, i me­ni se u vi­še na­vra­ta de­ša­va­lo da te gra­blji­vi­ce kla­sič­no vo­đe­ni džig ne­će da uzmu ni za ži­vu gla­vu ili ga na­pa­da­ju ta­ko da ga sa­mo gric­nu, uda­re ili od­gur­nu, ali ga ne uzi­ma­ju u usta, pa ih ni­je mo­gu­će uhva­ti­ti ni mo­men­tal­nom kon­trom ni od­lo­že­nom. Ide­ju ka­ko da po­stu­pim u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma do­bio sam gle­da­ju­ći je­dan ne­mač­ki DVD o ri­bo­lo­vu na nou-ekšn še­do­ve, odig­nu­te tek ko­ji cen­ti­me­tar od dna.

Od as­falt­nog pu­ta po­red ko­ga smo osta­vi­li auto­mo­bil do oba­le Vr­ba­sa ne­da­le­ko od Ba­nja­lu­ke di­je­li­la nas je još jed­na li­va­da. Po mra­ku, sa ju­pol kan­tom pu­nom sta­rog hlje­ba za pri­ma­mu u jed­noj ru­ci i sa šta­pom u dru­goj, u ri­bar­skim či­zma­ma ba­u­ljam za mo­jim dru­gom Mi­la­nom kroz vi­so­ku tra­vu. Mo­stić pre­ko jed­ne vo­do­de­ri­ne, im­pro­vi­zo­van od ba­gre­mo­vih sta­ba­la o ko­ja se uvi­jek spo­tak­nem, ko­ban je i ovog pu­ta. Jed­na no­ga mi pro­pa­da kroz pro­ci­jep iz­me­đu tru­pa­ca, pa pa­dam na kan­tu, a štap pre­ko me­ne. Zo­ra je da­le­ko, a mje­se­če­va svje­tlost u još pot­pu­nom mra­ku ne omo­gu­ća­va mi da vi­dim ima li ošte­će­nja na šta­pu, pa la­ga­no ho­da­ju­ći ka ka­me­ni­toj vr­ba­skoj oba­li pa­žlji­vo pr­sti­ma pi­pam vo­đi­ce i blank šta­pa. Pri­gu­še­na vanj­ska svje­tla ku­ća na dru­goj stra­ni ri­je­ke, u na­se­lju Trn, ko­ja se pro­bi­ja­ju kroz to­po­le i vr­be na oba­li i od­bi­ja­ju od po­vr­ši­ne vo­de u vr­ba­skom pre­li­vu, do­volj­na su da utvr­di­mo da bra­na hi­dro­e­lek­tra­ne u Boč­cu mi­ru­je i da je vo­da ma­la, što nam od­go­va­ra. Sa Vr­ba­som je uvi­jek ta­ko – ni­ka­da ne zna­mo ko­li­ki će nas do­če­ka­ti dok do nje­ga ne stig­ne­mo, a na ve­ći­ni mje­sta je lov na plo­vak mo­guć sa­mo ako je re­gu­la­ci­o­na bra­na na ma­lom je­ze­ru pot­pu­no za­tvo­re­na.

Pri­pre­ma­ju­ći se po­čet­kom av­gu­sta za vi­še­dnev­ni ri­bo­lov sa jed­nog spla­va na Sa­vi niz­vod­no od Ostru­žnič­kog mo­sta, naj­pre sam dva da­na pro­veo u vo­di, na­sto­je­ći da što bo­lje upo­znam me­sto, tj. da iz­me­rim du­bi­nu, vi­dim ko­li­ko se da­le­ko pru­ža mulj, gde su ru­pe a gde sprud itd. Na ru­ku mi ni­je išlo to što je vo­da opa­da­la, pa je bi­lo iz­ve­sno da će se i ri­ba po­me­ra­ti da­lje od oba­le, ali je do­bro bi­lo to što vla­sni­ci ne­ko­li­ko spla­vo­va uz­vod­no i niz­vod­no od ovog sa ko­ga sam ja pe­cao ni­su ri­bo­lov­ci, pa ni­je po­sto­ja­la opa­snost da mi ne­ko od njih hra­nje­njem od­vu­če ri­bu.

Bo­van­sko je­ze­ro je na­sta­lo 1978. go­di­ne, po­di­za­njem bra­ne na So­ko­banj­skoj Mo­ra­vi­ci, kod se­la Bo­van, iz­me­đu So­ko­ba­nje i Alek­sin­ca. Du­go je 8 km, ši­ro­ko do 0,5 km, a nje­go­va naj­ve­ća du­bi­na iz­no­si oko 50 m. Osim za pri­jem bu­jič­nih vo­da Mo­ra­vi­ce i nje­nih pri­to­ka, slu­ži i za snab­de­va­nje Alek­sin­ca pi­ja­ćom vo­dom. Ovo je naj­po­pu­lar­ni­je i naj­po­se­će­ni­je je­ze­ro u ju­go­i­stoč­noj Sr­bi­ji, na ko­je to­kom let­nje se­zo­ne do­la­ze ne sa­mo ri­bo­lov­ci iz okol­nih gra­do­va već i nji­ho­ve mno­go­broj­ne ko­le­ge i tu­ri­sti iz Be­o­gra­da, Voj­vo­di­ne i svih osta­lih de­lo­va Sr­bi­je. Cr­ve­na ze­mlja je je­dan od omi­lje­ni­jih ri­bo­lov­nih te­re­na na Bov­nu.

Štap Tra­buc­co Sygnum MRX-V Qu­i­ver me je za­in­te­re­so­vao me­se­ci­ma pre što sam ga pr­vi put uzeo u ru­ke. Na osno­vu ka­rak­te­ri­sti­ka i fo­to­gra­fi­ja u Tra­buc­co­vom ka­ta­lo­gu za 2013. go­di­nu, bi­lo mi je ja­sno da se ra­di o vr­hun­skom šta­pu, ko­ji bi osim za tak­mi­ča­re, po­put me­ne, bio od­li­čan i za one re­kre­a­tiv­ce ko­ji ozbilj­no pri­stu­pa­ju pe­ca­nju na fi­der. Pri­li­ka da ga ko­nač­no is­pro­bam na vo­di uka­za­la mi se kra­jem ju­la, na fi­der ku­pu u Pan­če­vu.

Soma let­i na Dunavu uglavnom ciljano lovim dži­go­va­njem, na du­bo­kim po­zi­ci­ja­ma pu­nim kr­ša, a to ni­je ri­bo­lov za sva­ko­ga. Za­to u ta­kve akcije vo­dim sa­mo »bi­ra­no dru­štvo«, tj. is­ku­sne i upo­r­ne ri­bo­lov­ce, koji ne­će po­če­ti da ku­ka­ju čim na dnu Du­na­va osta­ve ne­ko­li­ko va­ra­li­ca, a ume­ju da se sna­đu u stre­snim si­tu­a­ci­ja­ma ko­je kru­pan som mo­že da pri­re­di. Je­dan od ta­kvih je Voj­če Fi­li­po­vić iz Ve­li­kog Gra­di­šta, maj­stor va­ra­li­ča­re­nja sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom, ko­ji je ši­roj jav­no­sti naj­po­zna­ti­ji kao kon­struk­tor i pro­iz­vo­đač si­li­kon­skih gla­vi­nja­ra i še­do­va Mr­ša.

Ve­ći­na ri­bo­lo­vač­kih na­tje­ca­nja se odr­ža­va da­nju, a za­ne­ma­ri­vo ma­li dio no­ću, u zo­ru ili u su­mrak. Na­rav­no, raz­log za ta­kvu sat­ni­cu vr­lo je lo­gi­čan – or­ga­ni­za­to­ri­ma i uče­sni­ci­ma je ta­ko naj­lak­še, a to što se ri­ba ta­da ne hra­ni naj­in­ten­ziv­ni­je ni­je pre­sud­no, jer su uvje­ti u sva­kom slu­ča­ju isti za sve. No sre­ćom, ta­kva su sa­mo na­tje­ca­nja, jer ka­da sa­mi od­re­đu­je­mo vri­je­me od­la­ska u ri­bo­lov, rav­na­mo se pr­ven­stve­no pre­ma ri­bljem ape­ti­tu.

Le­ti se ša­ran naj­bo­lje lo­vi na tzv. otvo­re­nim vo­da­ma, tj. na re­ka­ma i ve­li­kim je­ze­ri­ma. Ali mno­gi lju­bi­te­lji ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra ne od­u­sta­ju od pe­ca­nja na tim ma­lim i ri­bom pre­bo­ga­tim sta­ja­ći­ca­ma, bez ob­zi­ra na to što vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re u ve­li­koj me­ri ne­po­voljno uti­ču na ak­tiv­nost ša­ra­na u nji­ma. Šta­vi­še, oni naj­isku­sni­ji, naj­u­por­ni­ji i naj­ve­šti­ji i ta­da uspe­šno lo­ve.