Fi­der je una­pre­đe­na ver­zi­ja du­bin­skog ri­bo­lo­va, u ko­joj se ko­ri­ste šta­po­vi sa iz­ra­zi­to ose­tlji­vim vr­ho­vi­ma od pu­nog fi­ber­gla­sa ili kar­bo­na, dok su olo­va za­me­nje­na hra­ni­li­ca­ma ra­znih ob­li­ka, ve­li­či­na i te­ži­na. No ova no­va teh­ni­ka ni slu­čaj­no ni­je efi­ka­sna sa­ma po se­bi, i kao i sve osta­le, uspeh će nam do­ne­ti sa­mo uko­li­ko joj pri­stu­pi­mo ozbilj­no i ak­tiv­no, na­sto­je­ći da u sva­koj si­tu­a­ci­ji bu­de­mo mak­si­mal­no efi­ka­sni. S ob­zi­rom na to da je fi­der za­sno­van na pre­ci­znom pri­hra­nji­va­nju, ko­je je za ribolovca tim jednostavnije što je vo­da pli­ća i spo­ri­ja, ja­sno je da pe­ca­nje na ve­li­kim du­bi­na­ma pred­sta­vlja po­se­ban iza­zov i da tra­ži na­ro­či­to an­ga­žo­van pri­stup ka­ko bi se iz­be­gle sve mo­gu­će gre­ške i pro­ble­mi ko­ji iz njih pro­is­ti­ču.

Vo­do­sta­ji ve­ći­ne na­ših ri­je­ka su na ni­vou uobi­ča­je­nom za naj­su­šni­ji i naj­to­pli­ji dio go­di­ne i još opa­da­ju. Osim što je po naj­ve­ćem sun­cu opa­sno bi­ti na otvo­re­nom, tj. kraj vo­de ili u čam­cu, šan­se da pre­ko da­na ulo­vi­mo smu­đa na va­ra­li­cu su vr­lo ma­le. Za­to se ve­ći­na onih ko­ji tu gra­blji­vi­cu lo­ve na vje­štač­ke mam­ce sa­da opre­dje­lju­je za pe­ca­nje na vo­ble­re u ve­čer­njim sa­ti­ma i u svi­ta­nje, a ta­mo gdje je ri­bo­lov ne­pre­kid­no do­zvo­ljen i to­kom no­ći (svu­da se u raz­do­blju ljet­njeg ra­ču­na­nja vre­me­na smi­je lo­vi­ti iz­me­đu 3 i 21 č). I ka­da se smr­ka­va i ka­da se raz­da­nju­je, smuđ, ko­ji ima od­li­čan vid i br­že se pri­la­go­đa­va pro­mje­ni svje­tlo­snih uslo­va od vr­sta ko­ji­ma se hra­ni, pri­la­zi oba­li da bi pro­go­nio ka­u­gle­re i dru­gu sit­nu ri­bu, pa ga ta­da mo­že­mo lo­vi­ti vo­ble­ri­ma, ka­ko sa oba­le ta­ko i iz plo­vi­la.

Meč teh­ni­kom na­ro­či­to se slu­že tak­mi­ča­ri u lo­vu ri­be udi­com na plo­vak, ali je ši­rom Evro­pe, pa i kod nas, ko­ri­ste i mno­gi re­kre­a­tiv­ci, pre sve­ga za ri­bo­lov na ve­li­kim da­lji­na­ma. Spe­ci­fič­ni de­lo­vi pri­bo­ra za meč pe­ca­nje su štap, to­nu­ći naj­lon i ve­gler, dok su ma­ši­ni­ce ko­je se za ovu teh­ni­ku ko­ri­ste pri­men­lji­ve i u dru­gim vi­do­vima ri­bo­lo­va. Meč šta­po­vi su tro­del­ni ili če­tvo­ro­del­ni i imaju od 3,6 do 5,2 m, a kod nas se naj­vi­še upo­tre­blja­va­ju tro­del­ci du­gi iz­me­đu 3,9 i 4,5 m. Oni su osmi­šlje­ni za da­le­ko­met­no pe­ca­nje (obič­no na da­lji­na­ma od oko 50 m, a u eks­trem­nim slu­ča­je­vi­ma i do 100 m) na sta­ja­ćim i spo­ro­te­ku­ćim vo­da­ma, uz upo­tre­bu plo­va­ka ko­ji se ka­če u jed­noj tač­ki i mo­gu ima­ti ugra­đe­no ote­ža­nje – fik­sno ili pro­men­lji­vo (te­ži­nu ovog dru­gog ri­bo­lo­vac sam od­re­đu­je, pre­ma kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji, do­da­ju­ći me­tal­ne pr­ste­no­ve na no­sač na do­njem kra­ju plov­ka ili ih ski­da­ju­ći sa nje­ga). Što je ve­ća da­lji­na na ko­joj pe­ca­mo, i ote­ža­nje mo­ra bi­ti ve­će, kao i nje­mu pri­me­re­na no­si­vost plov­ka, a štap mo­ra bi­ti ja­či (sra­zmer­no te­ži­ni ce­log si­ste­ma).

Na­kon nor­ma­li­za­ci­je vo­do­sta­ja Du­na­va, ko­nač­no su se ste­kli uslo­vi za lov so­ma. On se u ovom pe­ri­o­du mo­že do­bi­ti na va­ra­li­ce, ka­ko na dži­go­ve i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, ta­ko i na vo­ble­re i ka­ši­ke, ali se ipak uspe­šni­je lo­vi du­bin­skim me­to­dom. De­ce­ni­ja­ma ube­dlji­vo naj­pro­duk­tiv­ni­je cr­ne gli­ste, rov­ce i dur­du­ba­ke je po­sled­njih se­zo­na sa vr­ha li­ste naj­lov­ni­jih pri­rod­nih ma­ma­ca za so­ma po­ti­snu­la »bu­ba« tj. va­ljak či­ji su glav­ni sa­sto­jak od­ra­sle je­din­ke ve­li­kih in­se­ka­ta iz po­ro­di­ce jed­no­dnev­ki, ko­je zo­ve­mo za­jed­nič­kim ime­nom »vo­de­ni cvet« jer u vre­me nji­ho­vog ma­sov­nog ro­je­nja vo­da iz­gle­da kao da cve­ta.

Na Dri­ni je lov mla­di­ce za­bra­njen od 1. mar­ta do 1.sep­tem­bra i zbog to­ga je u tom pe­ri­o­du do­zvo­lje­no va­ra­li­ča­ri­ti sa­mo na ve­štač­ke mam­ce du­ge do pet cen­ti­me­ta­ra. Naj­a­trak­tiv­ni­ja gra­blji­vi­ca ko­ja se ta­ko mo­že uhva­ti­ti na ovoj re­ci je po­toč­na pa­strm­ka, bu­du­ći da ima i ko­ma­da od pre­ko pet ki­lo­gra­ma, ali ona ni­je ni­ka­da bi­la na­ro­či­to broj­na u Dri­ni, pa ma­lo ko po­ku­ša­va da je ci­lja­no lo­vi.

Pe­ca­nje krup­ne ri­be na plo­vak po pra­vi­lu je skop­ča­no sa po­ve­li­kim po­slom oko na­bav­ke hra­ne, aro­ma, atrak­to­ra, ze­mlje i dru­gih do­da­ta­ka, pra­vlje­nja pri­ma­me itd. Ka­da sve to oba­vi­mo, ne­ret­ko nam pred­sto­ji du­go i na­por­no pu­to­va­nje do te­re­na na ko­me će­mo pe­ca­ti i još du­ži i na­por­ni­ji po­vra­tak. Na sre­ću, po­ne­kad svih tih pro­ble­ma ne­ma, jer je do­volj­no da na la­ko do­stup­nom me­stu do­bro uskla­di­mo pri­bor i da pro­na­đe­mo pra­vu da­lji­nu i du­bi­nu pa da se le­po na­pe­ca­mo. Baš sam ta­ko ja pro­šao pre ne­ku ne­de­lju na Sa­vi u Be­o­gra­du, kod No­vog že­le­znič­kog mo­sta, sa grad­ske stra­ne, gde sam se u ne­ko­li­ko na­vra­ta na­lo­vio ve­li­kih prot­fi­ša.

Ogro­man vo­do­staj Du­na­va u gor­njem to­ku kroz na­šu ze­mlju je na ne­ko vre­me u pot­pu­no­sti one­mo­gu­ćio ri­bo­lov na te­re­ni­ma u oko­li­ni Apa­ti­na, na ko­ji­ma mo­ji dru­ga­ri i ja naj­če­šće pe­ca­mo, i na­te­rao nas da se pre­o­ri­jen­ti­še­mo na ka­na­le. Vo­du smo mo­gli da bi­ra­mo, bu­du­ći da su na­ma Som­bor­ci­ma bli­zu Ve­li­ki bač­ki ka­nal, Baj­ski ka­nal i DTD, ali ne i gra­blji­vi­cu ko­joj će­mo se po­sve­ti­ti. Na­i­me, usled vi­še­go­di­šnjeg kom­bi­no­va­nog pri­ti­ska ri­bo­kra­di­ca i pe­ca­ro­ša re­kre­a­tivaca ko­ji od­no­se sva­ki ulov, u po­me­nu­tim ka­na­li­ma je od ri­bo­lov­no atrak­tiv­nih pre­da­to­ra u zna­t­ni­joj me­ri pri­su­tan sa­mo bu­cov.

Vo­do­staj Du­na­va se iz­no­va po­la­ko nor­ma­li­zu­je na­kon još jed­nog ve­li­kog po­ra­sta. Vo­da se iz plav­nih zo­na po­vu­kla u ko­ri­to, osta­vlja­ju­ći ve­li­ke vla­žne po­vr­ši­ne. Ne­ke od njih mo­gu bi­ti bo­ga­ta na­la­zi­šta ze­le­nih (rit­skih) gli­sta i la­u­fer­ki, dva mam­ca ko­ja su u uslo­vi­ma ne sa­svim bi­stre vo­de (za šta je za­slu­žno i ne­sta­bil­no vre­me, sa če­stim pa­da­vi­na­ma) ve­o­ma pri­vlač­na za mno­ge vr­ste, od so­ma i ša­ra­na, do krup­ni­jih je­din­ki raz­ne be­le ri­be.

Ka­da sam sed­mog ju­la uju­tru sa dru­gom kre­nuo u ri­bo­lov, ni­smo bi­li si­gur­ni gde će nas put od­ve­sti. Upu­ti­li smo se naj­pre do Du­di­nog du­nav­ca, ko­ji je bio pri­stu­pa­čan ali na na­šu ža­lost pre­kri­ven so­či­vi­com. Ma­da su okol­ni ku­bi­ci pu­ni vo­de, pa bi se i na nji­ma mo­žda mo­glo le­po pe­ca­ti, ni­smo že­le­li da ri­zi­ku­je­mo, pa smo ipak od­lu­či­li da ode­mo do de­la Opo­vač­kog du­nav­ca ne­da­le­ko od na­si­pa ko­ji tu sta­ja­ći­cu odva­ja od Du­na­va.

Šeststo­ti­nak me­ta­ra od pu­ta Po­ža­re­vac – Sme­de­re­vo, u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Ve­li­ke Mo­ra­ve, na­la­zi se šljun­ka­ra po­zna­ta kao Ba­ger iza Pot­ko­vi­ce. Iako je naj­ve­ćim de­lom pri­stu­pač­na, ova ve­li­ka i le­pa sta­ja­ći­ca ni­je la­ka za ri­bo­lov, pa se na njoj ret­ko mo­že vi­de­ti vi­še od ne­ko­li­ko pe­ca­ro­ša isto­vre­me­no.