Kao i pret­hod­nih go­di­na, i ove sam deo od­mo­ra odvo­jio za od­la­zak na Dri­nu. Ba­za mi je bi­la bli­zu gor­njeg kra­ja Zvor­nič­kog je­ze­ra, u apart­ma­ni­ma Drin­ske oaze u Ve­li­koj Re­ci, oko tri ki­lo­me­ta­ra niz­vod­no od ži­vog to­ka. Tu se mo­gu sa oba­le ili iz čam­ca pe­ca­ti sko­ro sve vr­ste ri­ba ko­je u Dri­ni ži­ve, ali sam ja po­neo sa­mo va­ra­li­čar­ski pri­bor, jer sam una­pred re­šio da se ovom pri­li­kom po­sve­tim lo­vu gra­blji­vi­ca.

Fi­der je ri­bo­lov­na teh­ni­ka ko­ja se za­sni­va na dva ključ­na ele­men­ta – na upo­tre­bi šta­po­va sa ose­tlji­vim pu­nim vr­ho­vi­ma i na pla­si­ra­nju pri­ma­me uz ma­mac po­mo­ću hra­ni­li­ce. Ma­da po­sto­je i plo­vak-hra­ni­li­ce, ovo je pre sve­ga du­bin­ski na­čin pe­ca­nja, i to iz­u­zet­no efi­ka­san za sko­ro sve vr­ste ci­pri­ni­da, od bo­dor­ke do ša­ra­na, i na te­ku­ćim i na sta­ja­ćim vo­da­ma, ka­ko zbog od­lič­ne in­di­ka­ci­je tr­za­ja i do­bre re­a­li­za­ci­je, ta­ko i zbog to­ga što stal­nim pla­si­ra­njem pri­ma­me na ma­lom pro­sto­ru pri­vla­či­mo mno­štvo ri­be i pod­sti­če­mo je na in­ten­ziv­no hra­nje­nje. Ali, mo­že se de­si­ti da u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma bo­lje re­zul­ta­te u lo­vu fi­der šta­pom po­sti­že­mo bez stal­nog do­hra­nji­va­nja – ta­ko što hra­ni­li­cu za­me­ni­mo olo­vom od­go­va­ra­ju­će te­ži­ne. Za­to mno­gi uspe­šni fi­de­ra­ši u pri­bo­ru uvek ima­ju i gar­ni­tu­ru ute­ga raz­li­či­tih gra­ma­ža i ne li­be se da ih upo­tre­be.

Na na­šim vo­da­ma, pre sve­ga te­ku­ćim, je­dan od naj­­če­šće ko­ri­šće­nih ma­ma­ca u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na je­su si­li­kon­ske gla­vi­nja­re. Ce­na im ni­je pre­vi­so­ka, po­go­to­vo u po­re­đe­nju sa kva­li­tet­ni­jim vo­ble­ri­ma re­no­mi­ra­nih fir­mi, a po­ka­za­lo se da su ve­o­ma lov­ne za sve gra­blji­vi­ce – na njih se hva­ta­ju ban­dar, mre­na, jaz (prot­fiš), klen, bu­cov, smuđ, štu­ka, a na­rav­no i mla­di­ca i som. Iz­ra­da ovih ve­štač­kih ma­ma­ca ni­je kom­pli­ko­va­na, pa se njom mal­te­ne u sva­kom iole ve­ćem me­stu ne­ki ri­bo­lo­vac ba­vi, ta­ko da se po rad­nja­ma mo­gu na­ći gla­vi­nja­re ra­znih ob­li­ka (do­du­še ma­nje ili vi­še slič­nih, jer je tu te­ško bog zna šta no­vo iz­mi­sli­ti), de­ko­ra i te­ži­na.

Ne­ke od naj­jed­no­stav­ni­jih pri­ma­ma ko­je u kuć­nim uslo­vi­ma mo­že­mo br­zo i bez mu­ke na­pra­vi­ti od sve­ga ne­ko­li­ko la­ko do­stup­nih sa­sto­ja­ka mo­gu bi­ti ve­o­ma pri­vlač­ne za ri­bu i sa­svim do­volj­ne za po­tre­be re­kre­a­tiv­nog ri­bo­lo­va. Šta­vi­še, pre će­mo do uspe­ha sti­ći ko­ri­ste­ći naj­jef­ti­ni­ju, od ba­zič­nih kom­po­nen­ti sa­či­nje­nu sme­su, ko­ja je od­go­va­ra­ju­će le­plji­vo­sti, gra­nu­la­ci­je i spe­ci­fič­ne te­ži­ne, ta­ko da sti­že na že­lje­no me­sto i rav­no­mer­no i pra­vo­vre­me­no se otva­ra na dnu, ne­go na kva­li­tet­nu i sku­pu hra­nu ko­ja ni­je pri­pre­mlje­na i pre­zen­to­va­na na od­go­va­ra­ju­ći na­čin. Sve to, što je odav­no po­zna­to, pro­ve­rio sam po­sled­njih ne­de­lja u dva na­vra­ta.

Iako na­sto­jim da gra­blji­vi­ce u sva­koj kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji lo­vim naj­pri­mje­re­ni­jom teh­ni­kom i mam­cem, tek sam pro­šle go­di­ne po­čeo da in­ten­ziv­ni­je upra­žnja­vam i si­ste­mat­ski pro­u­ča­vam lov smu­đa mu­va­njem, tj. po­vla­če­njem ži­vog ili mr­tvog ke­de­ra. Taj ve­o­ma efi­ka­sni, ali pri tom iz­u­zet­no sup­ti­lan na­čin pe­ca­nja ne­u­pu­će­ni­ma dje­lu­je ve­o­ma jed­no­stav­no, ali za­pra­vo ima mno­štvo va­ri­ja­ci­ja i zah­ti­je­va od ri­bo­lov­ca da do­bro sklo­pi po­ve­li­ki mo­za­ik ele­me­na­ta ka­ko bi po­sti­gao mak­si­ma­lan efe­kat u da­tom mo­men­tu.

K

ra­jem av­gu­sta, kao i sva­kog le­ta, jed­nu ce­lu ne­de­lju odvo­jio sam za ri­bo­lov na Dri­ni kod Bo­ri­ne, niz­vod­no od Zvor­ni­ka, na te­re­nu na ko­me sam od­ra­stao i pr­vi put za­ba­cio. Zna­ju­ći ko­li­ko če­sto vo­do­staj va­ri­ra (zbog ra­da hi­dro­e­lek­tra­na), što se uve­li­ko od­ra­ža­va na ape­tit ri­ba i nji­ho­vo kre­ta­nje, na­dao sam se da će bar 2-3 da­na uslo­vi bi­ti po­volj­ni za lov krup­ne mre­ne, ko­joj sam pla­ni­rao da se po­sve­tim. Ve­li­ke ri­be, naime, hra­nje­nom me­stu pri­la­ze i na nje­mu poč­nu da jedu slo­bod­ni­je tek po­sle ne­ko­li­ko da­na, ta­ko da su šan­se za br­zi uspeh sim­bo­lič­ne čak i ako na pra­vom me­stu ko­ri­sti­mo do­bro pri­pre­mlje­nu sku­pu hra­nu (a vi­deo sam do­sta ri­bo­lo­va­ca ko­ji mi­sle da je je­di­no ce­na pri­ma­me bi­tna za postizanje dobrih rezultata u lo­vu mre­ne i dru­gih mir­nih vr­sta, što je pot­pu­no ne­tač­no).

Z

a­hva­lju­ju­ći obil­nim ki­ša­ma, Ti­sa je u pro­le­će iz­ra­zi­to na­do­šla, is­pu­ni­la ku­bi­ke i omo­gu­ći­la us­pe­šan mrest svih vr­sta ri­ba. Me­đu­tim, po­tom je po­če­la ve­o­ma br­zo da se po­vla­či – ni­vo joj je pao čak če­ti­ri me­tra za me­sec da­na. U tom pe­ri­o­du po­ja­vi­li su se mi­li­o­ni ko­ma­ra­ca, a ri­bo­lov sa oba­le ote­ža­va­lo je i bla­to, zbog ko­ga se mno­gim iz­gled­nim po­zi­ci­ja­ma kop­ne­nim pu­tem ni­je mo­glo pri­ći, pa ve­ći­na onih ko­ji ne­ma­ju ča­mac ta­da ni­je ni pe­ca­la na ovoj re­ci.

Tog av­gu­stov­skog po­ne­delj­ka, u ka­sno po­pod­ne, či­ka Ra­ša, naš mla­di ko­le­ga Vuj­ke i ja, prem­da u ko­li­ma pu­nim opre­me, ve­o­ma smo br­zo sti­gli do Mar­ko­vač­kog je­ze­ra, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Na­da­li smo se da ri­bo­lo­va­ca ne­će bi­ti pre­vi­še, s ob­zi­rom na po­če­tak rad­ne ne­de­lje, ali još dok smo is­to­va­ra­li pri­bor i opre­mu shva­ti­li smo da su na­še že­lje jed­no, a re­al­nost ne­što sa­svim dru­go – gu­žva je bi­la to­li­ka da bi ne­ko ne­u­pu­ćen vr­lo ve­ro­vat­no za­klju­čio da je vi­kend.

Ve­ći­na se na­ših va­ra­li­ča­ra u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne lo­­vu štu­ke po­sve­ću­je tek na­kon pr­vog ja­čeg je­se­njeg za­hla­đe­nja, po­sle kog sit­na ri­ba po­či­nje da se po­vla­či ka du­bljim me­sti­ma, a ta gra­blji­vi­ca znat­no ak­tiv­ni­je da se hra­ni. Me­đu­tim, ne­ret­ko štu­ka pro­ra­di čim no­ći po­sta­nu ma­lo du­že, tj. već od sredine le­ta, na­ro­či­to na te­re­ni­ma sa iole ve­ćom du­bi­nom, tj. sa ko­li­ko-to­li­ko sve­ži­jom vo­dom. To na naj­bo­lji na­čin po­tvr­đu­ju ulo­vi ko­je su to­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ostva­ri­va­la mo­ja bra­ća Bo­jan i Mi­lan Sto­ji­će­vić na Ko­sto­lač­kom ka­na­lu. Prem­da on me­đu štu­ko­lov­ci­ma ni­je ni iz­bli­za ta­ko po­pu­la­ran kao obli­žnji Ko­sto­lač­ki du­na­vac ili Šu­ga­vi­ca, u nje­mu ima le­pih ri­ba, pa i pra­vih ka­pi­tal­ki.

Ka­da me je u pe­tak, 30. av­gu­sta uju­tru, te­le­fo­nom po­zvao Sa­ša Ja­ko­vlje­vić iz po­ža­re­vač­ke rad­nje Kod dva so­ma i re­kao mi da je prethodne noći na Ve­li­koj Mo­ra­vi uhva­ćen ša­ran te­žak pre­ko 30 ki­lo­gra­ma, naj­pre sam po­mi­slio da se moj pri­ja­telj ša­li, a za­tim smo obo­ji­ca za­klju­či­li da je ri­ba ve­ro­vat­no iz­me­re­na u li­bra­ma i da za­pra­vo ima »sve­ga« pet­na­e­stak ki­la.

– Ne bi bi­lo pr­vi put da lju­di pod na­le­tom adre­na­li­na ne pri­me­te da im je elek­tron­ska va­ga po­de­še­na na li­bre a ne na ki­lo­gra­me – re­kao sam svom ime­nja­ku i na to­me se sve za­vr­ši­lo.