Ako su uslo­vi ide­al­ni i ri­ba pri ape­ti­tu, mo­že se de­si­ti da se na­pe­ca­mo bez ob­zi­ra na to ka­kav pri­bor, si­stem i ma­mac ko­ri­sti­mo, či­me pri­hra­nju­je­mo i ko­li­ko da­le­ko i če­sto za­ba­cu­je­mo. Ali ka­da smo su­o­če­ni s ne­po­volj­nim okol­no­sti­ma i ri­bom ko­ja ni­je mno­go za­in­te­re­so­va­na za hra­nu, sko­ro sva­ki ele­ment pri­stu­pa po­sta­je bi­tan i tre­ba ga do­bro oda­bra­ti

Ma­lo je šta u ri­bo­lo­vu ta­ko uz­bu­dlji­vo kao tre­nu­tak ka­da se vo­da »otvo­ri« is­pod ve­štač­kog mam­ca ko­ji vo­di­mo po po­vr­ši­ni i ko­ji de­lić se­kun­de na­kon to­ga ne­sta­je u usti­ma gra­blji­vi­ce. A do­ži­vljaj je još in­ten­ziv­ni­ji ka­da krup­na ri­ba ta­ko uda­ri na br­zu vu­ču, jer taj na­pad mo­že bi­ti ta­ko si­lo­vit da sa­mo što nam ne iz­bi­je štap iz ru­ku. Evo ka­ko da ta­kvih si­tu­a­ci­ja bu­de što vi­še

Na Vla­sin­skom je­ze­ru le­ta su krat­ka i pošto se zbog ve­li­ke nad­mor­ske vi­si­ne vo­da u toj pla­nin­skoj aku­mu­la­ci­ji ve­o­ma spo­ro gre­je, a br­zo poč­ne oset­no da se hla­di, pu­na se­zo­na lo­va so­ma tra­je je­dva dva me­se­ca. Ali pa­si­o­ni­ra­ni i upor­ni lov­ci na »br­ku« ko­ji to vre­me is­ko­ri­ste na naj­bo­lji na­čin mo­gu ra­ču­na­ti na uspeh, a ima­ju šan­se da do­đu i do pra­vog tro­fe­ja

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca mi­sli da u bor­bi s ri­bom i nje­nom pri­hva­ta­nju ne­ma ni­ka­kve po­seb­ne mu­dro­sti, tj. da je to stvar ru­ti­ne i da u to­me iole is­ku­san pe­ca­roš ne mo­že po­gre­ši­ti. To je, me­đu­tim, vr­lo da­le­ko od isti­ne i mno­ge pre­vi­še sa­mo­u­ve­re­ne lju­de če­sto ko­šta gu­bit­ka ve­li­kog bro­ja upe­ca­nih ri­ba, što se on­da naj­če­šće pri­pi­su­je lo­šoj sre­ći, neo­d­go­va­ra­ju­ćim udi­ca­ma, ve­li­či­ni ri­be, plit­kom ka­če­nju itd. Evo na šta u tim fa­za­ma pri pe­ca­nju fi­der teh­ni­kom tre­ba obra­ti­ti po­seb­nu pa­žnju 

Lov bu­co­va na sa­moj po­vr­ši­ni je atrak­ti­van i uz­bu­dljiv čak i ka­da se lo­ve sa­mo sit­ne je­din­ke, a ka­da je­dan za dru­gim na »za­re«, po­pe­re i slič­ne va­ra­li­ce poč­nu sva­ki čas da se za­le­ću krup­ni­ji ko­ma­di, on­da je istin­sko uži­va­nje. Ali da­le­ko od to­ga da je uspeh u ova­kvom va­ra­li­ča­re­nju za­ga­ran­to­van; na­pro­tiv, o mno­go to­ga mo­ra­mo vo­di­ti ra­ču­na i pri­tom bi­ti sprem­ni na du­go pe­ca­nje i če­sto me­nja­nje ma­ma­ca i pre­zen­ta­ci­je dok ne na­đe­mo do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju

Ve­o­ma do­bar rad ša­ra­na bez ika­kve sum­nje je obe­le­žio do­sa­da­šnji deo 2024. go­di­ne na ce­lom to­ku Ta­mi­ša kroz Sr­bi­ju. Tu ri­bu ve­o­ma uspe­šno pe­ca­ju ne sa­mo ko­le­ge ko­je idu ci­lja­no na nju i pro­vo­de vi­še da­na zare­dom na vo­di, već i po­je­di­ni fi­de­ra­ši ko­ji pri­me­ne ne­ku od va­ri­jan­ti mo­di­fi­ko­va­nog pri­stu­pa, po­put onog ko­ji ot­kri­va naš du­go­go­di­šnji sa­rad­nik

Ve­čer­nji lov smu­đa po­čeo je ner­vo­zom zbog za­u­ze­tog me­sta da bi se ve­o­ma br­zo pre­tvo­rio u vi­še­sat­no na­te­za­nje s ogrom­nim so­mom, ko­je je okon­ča­no tro­fej­nim ulo­vom, sli­ka­njem za uspo­me­nu i vra­ća­njem ori­ja­ša u vo­du

Je­dan od naj­u­spe­šni­jih ša­ran­dži­ja u do­njem to­ku Ta­mi­ša pri­me­nju­je ori­gi­na­lan i vr­lo eko­no­mi­čan pri­stup, ko­ji mu omo­gu­ća­va da uz mi­ni­mal­nu ko­li­či­nu pri­ma­me br­zo pri­vu­če ša­ra­na na svo­je me­sto i uhva­ti ga na uvek isti ma­mac

Ova pr­o­leć­na i let­nja se­zo­na na Ta­mi­šu su u zna­ku od­lič­nog ra­da ša­ra­na, ali se mno­gi ri­bo­lov­ci ža­le ka­ko ulo­vi ba­bu­ške i be­le ri­be ume­ju i da pod­ba­ce. Naš sa­rad­nik bio je ne­ko­li­ko da­na na jed­nom od udar­nih te­re­na i od­lič­no pro­šao, na­kon če­ga je za­klju­čio da je glav­ni fak­tor uspe­ha ak­tiv­no pe­ca­nje, s če­stim do­hra­nji­va­njem

Iako ša­rani u pri­ro­di na­la­ze sa­mo ku­ku­ruz ko­ji lju­di ba­ce u vo­du, ne­ma spo­ra oko to­ga da se la­ko na­vik­nu na nje­ga i da ga ra­do je­du. A ka­ko pri­tom ni­je skup, la­ko se na­ba­vlja i ču­va i jed­no­stav­no spre­ma za upo­tre­bu, ne čudi što mno­gi i da­lje na nje­ga pe­ca­ju. Ovog pu­ta ot­kri­va­mo vam ka­ko to ra­di jed­na od naj­u­spe­šni­jih eki­pa sa na­ših otvo­re­nih vo­da