U si­tu­a­ci­ji ka­da su mno­ge te­ku­ći­ce i sta­ja­ći­ce i u sla­bo na­se­lje­nim pod­ruč­ji­ma zna­tno si­ro­ma­šni­je ri­bom ne­go do pre ne­ku de­ce­ni­ju ili go­di­nu, sa­ma po­mi­sao da bi se ne­gde na pod­ruč­ju Be­o­gra­da mo­gle na »otvo­re­noj« vo­di lo­vi­ti ka­pi­tal­ne ba­bu­ške de­lu­je go­to­vo ne­ve­ro­vat­no. Ali, ka­da ri­bo­lo­vac ima zna­nje, ide­ju i upor­nost, i to je mo­gu­će.

Usled eks­pan­zi­je fi­de­ra u Sr­bi­ji, mnogi su se dali na pra­vljenje hra­ni­li­ca za se­be i svo­je pri­ja­te­lje ili za da­lju pro­da­ju. Ovo­ga pu­ta pred­sta­vlja­mo vam ru­ko­tvo­ri­ne če­ti­ri ma­la pro­iz­vo­đa­ča nezaobilaznog de­la pri­bo­ra za ri­bo­lov­nu di­sci­pli­nu ko­ja je stekla naj­ve­ći broj poklonika u Sr­bi­ji u po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na

Amur se kod nas naj­vi­še pe­ca na ku­ku­ruz i boj­li­je. Ali, po­sto­ji još je­dan od­li­čan a ve­o­ma ma­lo upo­tre­blja­van ma­mac za ovog sna­žnog i bor­be­nog bi­ljo­je­da – šlji­va dža­na­ri­ka. Ona se na udi­cu mo­že ka­či­ti di­rekt­no i bez ika­kvih do­ra­da, ali će bi­ti još efi­ka­sni­ja ako je na­mon­ti­ra­mo ta­ko da leb­di, do­dat­no je aro­ma­ti­zu­je­mo i za­šti­ti­mo od spa­da­nja pri da­le­kim za­ba­ča­ji­ma.

Pe­ca­nje naj­ve­će evrop­ske slat­ko­vod­ne ri­be du­bin­skim me­to­dom je ve­o­ma iza­zov­no i uz­bu­dlji­vo. Za to su nam po­treb­ni jak i do­bro uklo­pljen pri­bor, do­sta str­plje­nja i ume­ća, kao i do­bro na­pra­vlje­ni i po­u­zda­ni si­ste­mi, ko­ji će omo­gu­ći­ti op­ti­mal­nu pre­zen­ta­ci­ju mam­ca... 

Sto­li­ca je oba­ve­zan de­o pra­te­će opreme ogrom­ne ve­ći­ne ri­bo­lo­va­ca ko­ji sa oba­le pe­ca­ju na pri­rod­ne mam­ce. Pri tom se za sedenje ko­ri­sti za­i­sta sve i sva­šta – od pra­sta­rih ho­kli­ca, pre­ko mo­de­la iz kam­per­skog ar­se­na­la, do tak­mi­čar­skih plat­for­mi i ša­ran­džij­skih i fi­de­ra­ških »sve­mir­skih bro­do­va«. Ka­ko se sna­ći u tom mno­štvu i iza­bra­ti op­ti­mal­no re­še­nje i po funk­ci­o­nal­no­sti i po ce­ni?

Šta ra­di­ti u si­tu­a­ci­ji ka­da ri­ba mrljavi, pa joj ma­mac mo­ra­mo nu­di­ti što fi­ni­jim si­ste­mom, sa plo­vkom ma­le no­si­vo­sti, a iz­ne­na­da poč­ne da du­va jak ve­tar? Birajući iz­me­đu pre­la­ska na du­bin­ku i od­la­ska ku­ći, naš sa­rad­nik se opre­de­lio za mo­di­fi­ko­va­nje do­ta­da­šnje pre­zen­ta­ci­je.

Ve­li­ke vo­de kri­ju ve­će ri­be od ma­lih, ali to ni­po­što ne zna­či da je na nji­ma la­ko pe­ca­ti. Na­pro­tiv, u ogrom­nom vo­de­nom pro­stran­stvu če­sto ni­je jed­no­stav­no pro­na­ći ri­bu, na­ro­či­to na ka­na­li­ma sa ujed­na­če­nom oba­lom i dnom. Na sre­ću, po­sto­je i broj­na pra­vi­la, koja, ako ih se pridržavamo, uvećavaju šan­se za uspeh na ta­kvim re­vi­ri­ma.

Če­sto se mo­že ču­ti da je za kon­ti­nu­i­ra­ne do­bre ulo­ve mno­gih vr­sta ri­ba na ve­li­kim re­ka­ma pre­ko po­tre­ban ča­mac. Ne­ma zbo­ra da je to tač­no. Ali oni ko­ji pom­no pra­te vo­do­sta­je, vo­de ri­bo­lo­vač­ki dnev­nik i sprem­ni su da se po­tru­de da bi sti­gli do iz­gled­ne po­zi­ci­je mo­gu do­bro pro­ći i pe­ca­ju­ći sa oba­le.

Kru­pan klen je jed­na od naj­o­pre­zni­jih ri­ba na­ših vo­da. A iako je sva­što­jed sa iz­u­zet­no ra­zno­vr­snim je­lov­ni­kom, ume da bu­de ve­o­ma iz­bir­ljiv. Ipak, ka­da mu u pra­vo vre­me is­pred no­sa po­nu­di­mo zre­lu du­di­nju, te­ško će odo­le­ti.

Pe­ca­nje ban­da­ra na pri­rod­ne mam­ce u Sr­bi­ji nema na­ro­či­to mnogo po­klonika, pre sve­ga za­to što pro­seč­na lov­na ve­li­či­na te atrak­tiv­ne ri­be ma­lo gde do­sti­že dve­sto­ti­nak gra­ma. Ali je­dan od raz­lo­ga što se kod nas uglav­nom hva­ta­ju sit­ne je­din­ke te u velikom delu Evro­pe ve­o­ma po­pu­lar­ne vr­ste mo­že bi­ti i u neo­d­go­va­ra­ju­ćem iz­bo­ru ma­ma­ca.